AMERIČKE PATIKE PROTIV NEZAVISNOSTI

Srbe je zahvatilo kolektivno ludilo izazvano gubitkom Kosova i dirigovano od strane aktuelne vlasti. Čelnici DSS-a pozivaju na bojkot stranih banaka, ali pri tome im ne pada napamet da svoje audije zamene našim yugom. Divljake koji ruše naš grad nazivaju mladim ljudima koji brane međunarodno pravo i njihove postupke pravdaju na razne načine. Sada kada je jedan život izgubljen, polako gaze ono što su pričali pomalo svesni svoje odgovornosti za učinjeno.  Jasno je da je vlada svojim nečinjenjem (ambasada SAD bila potpuno nezaštićena) značajno doprinela ovakvom razvitku događaja. Ali potpuno je jasno da niko za ovo neće odgovarati.Jedina dobra stvar u moru loših je dobro držanje Srba na severu Kosova. Njihov put je u ovom trenutku jedini pravi, put ka podeli Kosova. Sve ostalo što se radi u Srbiji je potpuno iracionalno i predstavlja posledicu opšte kolektivne svesti i sveukupnog psihičkog stanja nacije predvođene nemuštim i nepragmatičnim političarima. Onaj koji je imao racionalne ideje uklonjen je 2003. godine. Njegova glavna greška je bila što je mislio unapred i što je uopšte mislio. Ugašena je svako pomisao o slobodnom mišljenju, a ostale su prazne parole, Seka, Ceca, patiklje baklje i ostale gluposti. Od onih koji su cupkali uz Cecine pesme i pri tome na sebe preuzeli odgovornost da vode državu, teško da možemo očekivati nešto pametno.Gde su pravi uzroci za ovakvu kolektivnu svest, zaista je teško reći.Vratimo se zato na trenutak na pravi početak cele priče. Kosovski mit traje vekovima. Iako je nastao na stvarnim događajima, zadatak mu je bio i da sakrije prave razloge propasti srpske srednjevekovne države. Taj pravi datum je 26.9.1371. godine i bitka na Marici. Tada je poginuo legitimni srpski Kralj Vukašin i njegov brat Uglješa i uništena velika srpska vojska. U taj boj Lazar nije krenuo. Poznate su kletve za one koji nisu došli na Kosovo, a ne znamo kletve za one koji nisu došli na Maricu. Istoriju su pisali Hrebeljanovići.  Od Maričke bitke koja se tako reći i ne uči u školama, ostala je samo jedna rečenica:“Odnela ga mutna Marica.“Kako stvari sada stoje sve dok se ne vratimo i vidimo šta je to stvarno otišlo niz Maricu, ona će nastaviti da nas nosi. A gde ćemo stići, to je sada zaista teško i predpostaviti.

MITINZIMA PROTIV NEZAVISNOSTI

Došao je i taj dan. Nadali smo se, verovali, imali obećanja naših političara da neće doći. A on je ipak nekako došao. Uporan je taj datum. Shvativši i sami da će to vedro nedeljno jutro ipak osvanuti oni su počeli da nas ubeđuju da će sve ostati isto kao pre. Neko pametan setio se i mitinga i tada sam shvatio da je zaista sve propalo i da je stvarno kraj.Sa mitinzima je sve počelo, sa njima će se i završiti. Da li je neko od učesnika prvih mitinga u svom tom zanosu zbog dolaska novog Karađorđa mogao da predpostavi šta će biti tema ovih današnjih. Onda se spominjao Skadar na Bojani, a sada se priča o Mitrovici na Ibru. Mala razlika u slivu i ništa više.Miting je sam po sebi jedna ordinarna glupost. Taj vid odlaska po svoje novo mišljenje pokazao se kao poguban. Brojni su primeri ljudi koji su na miting dolazili kao komunisti, a sa njega odlazili kao srpski nacionalisati. Obrnuti slučajevi nisu poznati, osim možda Čeda.Nije samo narod slušao Slobu, već je i Sloba slušao narod i često radio ono što je znao da će im prijati. Zato on i nije jedini krivac.Novi mitinzi, tužni i jadni zbog cilja koji treba da postignu, završavaju jednu krivu liniju u obliku Kosova na njenom početku i definitivno ga odsecaju od nas. Oni trebaju da posluže kao lažna slika državne brige o Srbima sa Kosova i lažne brige o našim osećanjima. Zato Voja zna šta radi. Zašto ljudima uskratiti ono što vole? Malo će se izduvati na ovoj hladnoći izvikati i na kraju otići iz Beograda. Sa njihovim odlaskom otići će i naše brige i griža savesti. Nama će biti lakše, a oni će misliti da će im biti bolje.Uvek sam se pitao kako im je kad odlaze? Skupljaju se oko svojih autobusa, prebrojavaju, prepričavaju utiske, traže hranu i piće koje su tu ostavili. Već po ulasku u Lipovačku šumu Beograd ostaje negde daleko, a šumadijska noć  im pomaže da sakriju svoja prava osećanja. Vlažne slike lidera polako se odvaljuju sa prozora autobusa, a kad neko zatraži da se zbog hladnoće zatvore prozori i unesu zastave, predstava je završena. Počinju prave životne patnje.