Jedan od najboljih živih srpskih pesnika, a meni svakako najdraži, zove se Jovo Miladić. Dal Ii je čovek koga sam danas sreo kod Liona, zapušten, izgubljenog pogleda, koji priča sam sa sobom Jovo? Voleo bih da nije, ali slutim da je to upravo on. Kada sam poslednji put sa njim razgovarao negde u Knez Mihajlovoj ulici, rekao mi je da radi kao građevinski radnik.
Izgledao je normalno, ali njegov današnji lik je zaista daleko od toga. Da li je moguće da niko u Srbiji ne brine o pesnicima. Oni koji su postali deo establišmenta, koji se slikaju sa političarima i cupkaju uz Cecine pesme, mogli bi da se bar potrude da se restoran u Društvu književnika pretvori u besplatnu menzu, da pesnici dobiju bar jedan obrok, a ne da služi za prežderavanje zadriglih biznismena I njihovih konkubina.
Danas je u Kragujevcu zatvorena poslednja prava knjižara i tako se ovaj grad priključio neslavnom spisku srpskih varoši u kojima ne postoje knjižare. I šta će nam odna pesnici. Možda bi trebalo jednu veliku većinu poubijati, a ostale učlaniti u partije i omogućiti im da pišu za samozvane monarhe. Možda bi trebali da pišu i za njihove pevačice. Neko rešenje treba naći.
Neka ovaj tekst završe stihovi pesnika Miladića, jednog od onih koje smo, a da toga i nismo svesni, već ubili.
“ Sastavi svijet usred krvi moje
Tugu iz sna, sunce iz ponoći,
Zvuci života da se opet spoje.
Bože, pomozi njene nevine misli,
Pomozi našu jabuku od zlata ,
Osjećam, slutim i iza kosmosa
Rastu svetovi od zla pokisli,
Oplođeni crnom žaokom osa.“
