Jedan veoma ružan rat koji se ovh dana vodi između dva pravoslavna hrišćanska naroda preti da uništi i ono malo predrasuda o tome da je moguće živeti u miru. Gruzija koja 327. godine kao druga država u svetu primila hrišćanstvo i Rusija majka pravoslavnih hrišćana ratuju oko male teritorije koju naseljavalju Oseti, potomci starih Persijanaca.
Ovoga puta pravi krivac se zaista krije u Vašingtonu, ili možda u Londonu, a najpre u sedištu NATO pakta. Oni su bili ti koji su Gruziji dali mig da krene na Osetiju, kojima je ona baš kao i mi pre izvesnog vremena Rusiji verovala da će je negde zaštititi.
Njima je ovaj rat bio najpotrebniji. Tako se za neko vreme skreće pažnja sa svih brljotina u Iraku i Avganistanu i otvara manevarski prostor eventualni napad na Iran. Ovo jeste radikalski pogled na svet, koji svakako nemam, ali u ovom slučaju jasno je i ko je savetodavac i inicijator.
Zato je prosto neverovatno kako su se i Gruzija i Rusija upecale u ovako vidljivu zamku.
Najveći problem je što je ovaj rat veoma blizu nas. Geografski od njega nas deli jedna država i jedno more ( Bugarska i Crno More), a suštinski on je kopija naših neuspelih ratova za Kosovo.
Zbog svega toga Srbija je, umesto da se otvoreno stavlja na stranu Rusije, trebala da stane između nje i Gruzije, da zaštiti i jednu i drugu i pokuša da završi ovu ružnu priču. Trebala je da uzdine iznad svojih dnevnopolitičkih interesa i da stane na stranu pravde i mira.
Time bi smo promenili tužnu situaciju da se Rusi prema nama odnose kao prema mlađem mentalno retardiranom bratu ( verovatno s pravom) . Zato, ako postoji mesto na zemljinoj kugli gde trebaju da odu srpske mirovne snage, onda je to Osetija. Time bi celom svetu pokazli da umemo da vodimo mir, a ne rat. Za ovo još uvek nije kasno.
