„Uvaženi predsedniče,
Uveren sam da ste upoznati sa komplikovanom situacijom na Balkanu. Neobična državna tvorevina BiH, veoma netipična federacija Srbije i Crne Gore, potpuno otvoren problem Srbije i Kosova, nestabilna Makedonija. Mnogo državnih eksperimenata na malo prostora.
Svaki pogrešan potez mogao bi ozbiljno da ugrozi ovu krhku stabilnost do koje se došlo velikim trudom i velikim žrtvama. Mislim da međunarodna zajednica u rešavanju kosovskog problema ulazi u ogroman rizik upravo jedne takve opasne greške. Spontano (ova reč je pod znacima navoda, prim. nov.) klizanje Kosova ka nezavisnosti, uz odlučno odbijanje da Srbija i Jugoslavija imaju bilo kakav uticaj na događaje na delu svoje teritorije, sve to vodi vrlo eksplozivnoj situaciji u bliskoj budućnosti“, piše premijer i navodi da „zbog toga misli da je pravi trenutak da se ozbiljno promisli koncepcija trajnog rešavanja tog problema.
„Naš predlog je da se odmah krene u traženje kompromisa koji bi zadovoljio obe strane, i srpsku i albansku. Takvo rešenje je moguće jer mi u Srbiji nemamo nameru da ubeđujemo ili prisiljavamo kosovske Albance da žive u zajednici sa nama. Ono što želimo je da sačuvamo državni interes Srbije, odbranimo prava srpske zajednice na Kosovu i obezbedimo zaštitu naših verskih i kulturnih spomenika. To je moguće učiniti uz puno uvažavanje interesa albanske nacionalne zajednice, sve do podele Kosova ako drugačije nije moguće“.
Ali nije mu se dalo. Ubice i kočničari tipa ~prvo standardi pa status~ napravili su uslugu Albancima, a da toga što je najgore nisu ni svesni.
Kočničari u liku Voje, Samardžića i drugih koji su nas zamajavali sa majicama ostavili su iza sebe haos u glavama ljudi, najbolje opisan rečenicom NIKADA NEĆEMO PRIZNATI NEZAVISNOST KOSOVA.
Ova besmislena rečenica znači otprilike isto što i ~Nikada nećemo pišati s mosta u smeru duvanja vetra.~
Narod koga su vodili Voje i Samardžići ne treba da brine za budućnost svojih neprijatelja.
