JOVO KAPIDŽIĆ UBIJA KAD SRETNE NA OTVORENOM

Jovo Kapidžić, naš uvaženi sugrađanin, inače poznat po tome da je od svih živih Srba ubio najviše ljudi, danas je Blicu dao intervju koji treba sve da nas zabrine. Evo nekih njegovih izjava:

- A poručite im i da me ne zovu. Ja i da znam, ne bih rekao gde je. Mogu da nude milione. Mogu ruku da mi iseku. Ne bih rekao ništa i da znam. Draža je izdajnik, a mesto izdajnicima je na đubrištu istorije i tamo ima da ostane – rekao je Kapičić. On je dodao da Komisija može da naloži pretraživanje terena u Lisičjem potoku i na Adi Ciganliji, ali da će tamo naći kosti hiljada drugih ljudi. – Lisičji potok je u ono vreme bila neobrađena šumovita zemlja gde je bilo obračuna sa zaostalim Nemcima i drugim neprijateljima. Da li je tu ili negde drugo, ne znam. Nisam bio ni kopač rovova, a ni grobar – rekao je Kapičić. Ovaj bivši funkcioner policije i tajne službe kaže da nije direktno učestvovao u hapšenju Mihailovića, ali je bio koordinator na terenu.

 …A mi da smo ga sreli i negde na otvorenom ranije, mi bismo mu po kratkom presudili – priča bivši general Udbe.

Draža je mrtav i tu se teško šta može ispraviti, ali Jovo je još uvek živ i još uvek voljan da ubija čak i mrtve. Zato je neophodno da neko reaguje, da utvrdi koga je to Jovo sve ubio od onih koje je sreo, na koji način i gde. To dugujemo žrtvama i njihovim potomcima, to dugujemo i njegovim potomcima koji treba da shvate kako je to nekad bio greh imati pola hektara u Knez Mihajlovoj, a danas je to pitanje prestiža.

http://www.blic.rs/temadana.php?id=109144

SVETSKA EKONOMSKA KRIZA ILI SUDAR CIVILIZACIJA

Pravi uzrok krize koja potresa razvijeni svet je sudar dve civilizacije, istočne predvođene Kinom i zapadne predvođene SAD. Zato je kriza zapadnog sveta duboka i gotovo nepremostiva. Kriza je blaga reč za ono što čeka zapadnu civilizaciju, zato što svaka kriza ima i svoj kraj. Promene koje nastaju više imaju svojstva početka propasti, nego stanja koje se može prevazići u kratkom vremenskom roku. Geneza ovih promena nalazi se u želji vodeće zapadne sile za profitom i selidbi čitavih segmenata industije na istok. Japan nije bio dovoljna opomena, jer on po svojoj strukturi ograničenoj sirovinskim i energetskim resursima nije mogao biti prava protivteža zapadu. Zato je po gotovo istom principu pušten duh iz kineske boce donoseći ogromne profite zapadnim kompanijama. Onog trenutka kada se taj duh otrgao kontroli, nastali su probelmi koji su poslednjih godina gurani ispod tepiha. Počelo je od igračaka i tekstila, a završilo se sa elektronikom, automobilima, mašinogradnjom, avionima , nuklearnim programom i svemirskim istraživanjima. Polako su nestajala proizvodna radna mesta na zapadu, a širila se hiperprodukcija istoka. Zapad je u početku to lako mogao da kompenzuje oslanjajući se na profite i bogatstvo koje se nekad i veštački formiralo. Najbolji slučaj za to je tržište nekretnina. Ali kada je i to propalo, više nije postojao put unazad. Pod naletom istoka, bogatsvo zapada se istopilo za samo nekoliko meseci. Ogromna ponuda nekretnina u SAD, nastala nemogućnošću radnika i srednjeg staleža da ispunjava svoje kreditne obaveze dovela je do dramatičnog pada vrednosti zapadnog bogatsva. A onda je krenulo ono što danas naivno zovemo SVETSKA EKONOMSKA KRIZA. Niko sa sigurnošću ne zna sa koje donje tačke će privreda zapada ponovo krenuti na gore. Amerika zaglibljena u dva besmislena rata, monetarnim merama bezuspešno pokušava da oživi svoje gigante za čije proizvode jednostavno nema kupaca. Proizvodi zapada su skupi i nema više one razlike u kvalitetu u odnosu na istok. Zato jednostavno nemaju budućnost. Uskoro će i automomobili u obliku kakav danas znamo nestati iz zapadnih fabrika, kao što su već nestali kompjuteri i ostala roba široke potrošnje. Tada na red dolazi politička nestabilnost, protekcionizam što može dovesti do rata širokih razmera. Ostaje nam samo da se nadamo da će i istok početi da pristojno plaća svoje radnike kako bi absorbovali nedostatak tražnje na zapadu i tako izgubivši na konkurentnosti u krajnjem ishodu omogučiti zapadu da dođe do vazduha i u jednoj izmenjenoj situaciji omogući čovečanstvu skladan razvoj u dužem vremenskom periodu. Ali to vreme je još daleko.

MERE ZA IZLAZAK IZ KRIZE 1

Poznato je da je Srbija preplavljena kineskom robom vrlo sumnjivog kvaliteta. Ovde ne misim na onu robu koju ne proizvodimo, već upravo na ono što realno možemo  da proizvodimo kod nas.   To se pre svega odnosi na odeću I obuću, ali i na školski pribor, falsifikovane rezerne delove za automobile, lekove i na žalost hranu. Podatak da nam Kinezi prodaju sveske, semenke bundeve, Fradove filtere, vrata, građevinski material  i razne druge besmislice zaista je nerazumljiv. Na kratke staze to omogućava da naši građani za male pare dođu do jeftinih stvari, ali sa druge strane iste te građane posle određenog vremenskog perioda ostalja bez posla. Nemama ništa protiv Kineza, duboko pozdravljam njihov ekonomski napredak, ali ovakvim dampingom ugrožena sama srž naše ekonomije. Jedino normalno rešenje, bolno po naše odnose sa Kinom je uvođenje  taksi (carina ili neke druge antidamping mere) koje će regulisati trenutno stanje na tržištu. Ovde namerno ne pominjem činjenicu da se veliki deo robe švercuje pod izuzetno niskim ulaznim cenama i prodaje bez ikakve evidencije.

Neophodno je formirati nezavisnu komisiju od minimum 6 članova koja će zavesti red u ovoj oblasti. Takse moraju biti od 100% za odeću, obuću i hranu pa do 50% za ostale stvari.

Ono što me je zaista šokiralo je činjenica da sigurnosna kineska vrata možete kupiti po VPC ceni od 7.500 dinara, ili da FAVOLA (DELTA)  pakuje i prodaje kineske semenke bundeve. Uvek sam se zalagao za slobodu svega, ali samo do onog trenutka dok to ne ugrožava slobodu drugih. Ovoga puta taj trenutak za nas je odavno prošao, jer je ugrožena naša sloboda da radimo. Jer zašto bi neko kupovao proizvode našeg rada, ako ima mogućnost da kupi nešto što je duplo jeftinije.  Ova bolna mera mora se primeniti što pre, jer nam na vrata kucaju i drugi kineski proizvodi, koji će uništiti  i ono privrede što je preostalo.

TRAGIČNA VIDOVDANSKA ZABLUDA

Kralj Vukašin (poslednji pravi srednjevekovni srpki kralj) zaslugom srpke crkve gotovo je izbrisan iz naše istorije. Zna se samo da je iz svog prestonog grada Prištine 1371. godine krenuo da se suprotstavi turskoj vojsci koja je već duboko prodrla na Balkan na prostore koji su pripadali srpkoj carevini.

Njegova pogibija na Marici i smrt cara Uroša nekoliko meseci kasnije, predstaljali su kraj slavne srednovekovne srpske države.

Lazar Hrebeljanović nije pošao u bitku na Marici i vešto je iskoristio Vukašinovu pogibiju da učvrsti svoju poziciju u delu carstva koje je preostalo. Ne znamo za Vukašinovu kletvu, ali nam je dobro poznata Lazarova. Činjenice govore da je Lazar na Kosovo polje išao i mnogo godina ranije zajedno sa drugim velikašima u pokušaju da zbace kralja Vukašina. Tom prilikom je po scenariju Vuka Brankovića sakrio svoju vojsku i pustio da Vukašin pokori ostale pobunjenike.

Nema opravdanja što zaboravljamo svetlu Vukašinovu žrtvu. Nema opravdanja što Lazara i danas toliko uzdižemo  kada su istorijske činjenice jasne. Nema opravdanja što niko ne zna  ko je zaista bio poslednji srpski kralj.

Objašnjenje koje je u jednoj rečenici Radoš Ljušić dao u udžbeniku za osnovnu školi kaže nam da je Lazar bio miljenik crkve. Ne znam kako se to postaje i kako je to Lazar tada postao. Sumnjam da su u pitanju bile samo molitve.

Kada bi smo shvatili činjenicu da je Vukašin bio u svojoj Prištini, a da je Lazar tu stigao iz Kruševca možda bi smo mogli da iz drugog ugla pogledamo i ono što nam se desilo poslednjih godina.

PRAVDA ZA TOMU, DELTA ZA PRAVDU IZČUPAĆE IZBORE

Nema ništa lepše od čiste i pravedne ljubavi i naklonjenosti. Kada siromašna PRAVDA voli siromašnog TOMU. I još mu je naklonjena. To je poštenje. Pravdi ne treba ništa osim ljubavi i Tominog naklona. Umeša im se tu i poneka teorija trećeg pucnja, neki vanzemaljci ili neka tajna oružija koje mi imamo, ali iz humanosti nećemo da ih upotrebimo. Ali sve je to ništa. Nema tu nikakvih DELTI ili ne znam već čega. Oni su siromašni i vole se.

Da vlasnik PRAVDE  Robin Hud, on bi uzimao od bogatih i davao siromašnom Tomi. Ali nije Robin lud ako je hud.

Ako bude veselja, sva je šansa da će provodadžija da kresne i mladu i mladoženju.

DELTA MIŠKOVIĆ 009 – ŽIVI I PUSTI DRUGE DA POCRKAJU

Prošlo je ono idilično Slobino vreme kada je Mišković zavisio od Srbije (države). Došla su teška vremena za njega, a i za nas jer sada Srbija zavisi od Miškovića.

Zavisi od njegove volje da li će plaćati svojim dobavljačima koji bez tih para odlaze u blokadu. Iz blokade ne mogu da izmiruju svoje obaveze prema državi. Zavisi od njegove volje da sam plaća svoje obaveze prema državi. Zavisi od njegove volje kako će i sa koim timom igrati Crvena Zvezda iduće sezone i da li će fudbaleri posle treninga morati da plate zarađuju na gradilištima oko stadiona ili možda pomažući u TEMPU. Zavisi od njegove volje šta ćemo čitati u NOVOSTIMA, protiv koga će ih okrenuti, da li mu trebaju novi izbori (izgleda da) ili će uspeti da ovu ekipu spakuje u luksuznu luku Beograd, ili kako to NOVOSTI  vole da kažu GRAD NA VODI.

Iskreno se nadam da će ova ekipa malo promisliti, pa kad već bude morala da pokriva Miškovićeve dugove uzme u kontri akcije njegovih firmi i zemljište koje je uzimao bud zašto ojadivši tako ovaj narod jedanput. Treba mu priznati pola one cene koju je on dao i ništa više, jer je već toliko izmuzao da nam ni silikoni neće pomoći.

Nadam se da ih neće zavarati poljubci sa bivšim italijanskim ambasadorom.

Ako se to ne bude desilo, onda smo svi na čelu sa državom ovce koje će Miško nastaviti i dalje da šiša.

ZORANOVO PISMO PUTINU

„Uvaženi predsedniče, 
Uveren sam da ste upoznati sa komplikovanom situacijom na Balkanu. Neobična državna tvorevina BiH, veoma netipična federacija Srbije i Crne Gore, potpuno otvoren problem Srbije i Kosova, nestabilna Makedonija. Mnogo državnih eksperimenata na malo prostora. 
Svaki pogrešan potez mogao bi ozbiljno da ugrozi ovu krhku stabilnost do koje se došlo velikim trudom i velikim žrtvama. Mislim da međunarodna zajednica u rešavanju kosovskog problema ulazi u ogroman rizik upravo jedne takve opasne greške. Spontano (ova reč je pod znacima navoda, prim. nov.) klizanje Kosova ka nezavisnosti, uz odlučno odbijanje da Srbija i Jugoslavija imaju bilo kakav uticaj na događaje na delu svoje teritorije, sve to vodi vrlo eksplozivnoj situaciji u bliskoj budućnosti“, piše premijer i navodi da „zbog toga misli da je pravi trenutak da se ozbiljno promisli koncepcija trajnog rešavanja tog problema. 
„Naš predlog je da se odmah krene u traženje kompromisa koji bi zadovoljio obe strane, i srpsku i albansku. Takvo rešenje je moguće jer mi u Srbiji nemamo nameru da ubeđujemo ili prisiljavamo kosovske Albance da žive u zajednici sa nama. Ono što želimo je da sačuvamo državni interes Srbije, odbranimo prava srpske zajednice na Kosovu i obezbedimo zaštitu naših verskih i kulturnih spomenika. To je moguće učiniti uz puno uvažavanje interesa albanske nacionalne zajednice, sve do podele Kosova ako drugačije nije moguće“.

Ali nije mu se dalo. Ubice i kočničari tipa  ~prvo standardi pa status~ napravili su uslugu Albancima, a da toga što je najgore nisu ni svesni.  

Kočničari u liku Voje, Samardžića i drugih koji su nas zamajavali sa majicama ostavili su iza sebe haos u glavama ljudi, najbolje opisan rečenicom NIKADA NEĆEMO PRIZNATI NEZAVISNOST KOSOVA. 

Ova besmislena rečenica znači otprilike isto što i ~Nikada nećemo pišati s mosta u smeru duvanja vetra.~

Narod koga su vodili Voje i Samardžići ne treba da brine za budućnost svojih neprijatelja.

GASNI RAZUM

Ko piše, taj i greši. Možda su Rusi stvarno u pravu. Možda taj naš NIS vredi I manje od 400 miliona evra. Možda slika zajednička slika naših predsednika vredi  više od tih para.

Vredi kao poruka UNIJI da za Srbiju postoji alternativa koja je mislili mi šta hoćemo, ipak realna.

Događaji nas prestižu i pokazuju da ni naša , a ni percepcija onih koji pokušavaju da upravljaju svetom nije dovoljna za predviđanje budućnosti.

Ne verujem u teorije zavera vezane za svetsku ekonomsku krizu. Pre bih je nazvao NOVA PRERASPODELA PARA koja sistem koji postoji u svetu vodi ka nekim realnim parametrima.

U tom svetlu ma kako Vam to glupo zvučalo, gasovod će biti napravljen pre ako cena nafte bude 50 USD nego 150 USD, jer u tom slučaju je jeftin gas potreban svima. Onaj skupi ma kako bio potreban neće imati ko da kupi.

Problem sa kojim ćemo se suočiti svakako je fleksibilnost novih vlasnika naše nafte da tolerišu neplaćanje od strane javnih preduzeća. Ali to je neka druga priča za neko vreme o kome ipak ne znamo ništa.

SAD – SOCIJALISTIČKE AMERIČKE DRŽAVE

Možda zvuči glupo, ali najveća sila sveta kreće putem socijalizma.  Sve pomalo liči na nacionalizaciju privatnog sektora, pre svega finansijskog , a onda i industrije automobila.  Zato ovaj citat koji sam pre neki dan dobio putem mejla i ne deluje toliko čudno.

„Vlasnici kapitala i biznisa ce kod radnika podsticati i stimulisati potrebu da kupuju njihovu skupu robu: stanove, kuce i tehnologiju, obvezujuci ih pri tom da ulaze u skupe hipotekarne kredite do nivoa neizdrzivosti. I na kraju ti neplaceni dugovi ce izazvati bankrot banaka, koje ce morati biti nacionalizovane, pa ce drzava onda krenuti putem koji vodi u komunizam…“ (Karl Marx, Kapital).

Da li je ovo stvarno put u socijalizam ili prilagođavanje nastaloj situaciji, teško je reći. Periodični problem onoga što mi nazivamo kapitalzima ovoga puta su izgleda stvarno veliki.

I ono što danas postoji u Rusiji i Kini sve je samo ne kapitalizam kakav postoji u našim definicijama.

U Rusiji je izvršena fiktivna preraspodela vlasništava između države i  oligarha koji su pod apsolutnom kontrolom vlasti. Njihov fiktivni titular je samo vešta maska kojom ruska država istupa prema zapadu. Sve poluge upravljanja su zapravo u Kremlju.

Prava istina se možda ipak krije u našem neznaju. Naše poimanje pojmova kapitalizma i socijalizma  zasnovano je na veštačkoj podeli nastaloj dnevnopolitičkim potrebama bivših oligarha.  Njima je neko kao i nekad Nemanjićima da o u državu ovu našu zemlju da je drže kako znaju i umeju. Ista je situacija i danas.

GASNI NESPORAZUM – RUSI PUŠTAJU GASOVE

Rusu su izgleda rešili da puštaju gasove. Dva baršunasta i pomalo ružičasta upućena su prema Mađarskoj i Bugarskoj, a jedan braonkasto-žućkaste boje stigao je do nas.

Ne tako davno Rusija je znala da nam pomogne tako što je isključivala gas kada nismo imali da platimo  i tako je vaspitavala svoju mlađu šizofreničnu balkansku sestru. I tada kao i danas politika Rusije svodila se na samo jednu rečenicu:

SAMO ĆUTITE I NEMOJTE DA JEDETE GOVNA.

Mi smo ćutali, ali smo pomalo i jeli govna.

Ali je danas, gle čuda, Ivica Dačić osvetlao obraz Srbije, rekavši nešto od čega mi je srce zaigralo. Rekao je da je Srbija ozbiljna zemlja koja je potpisala ugovor i koja će ga poštovati bez obzira na sve.

Time im je rekao i da zna šta smo potpisali i koliko je to govnarski i koliki su oni džiberi.  I rekao im je da nismo šizofrenična mlađa balkanska sestra, već dete koje zabrinuto gleda u poludelu majku koja se nevešto skriva iza neizmirenog klirinškog duga.